Svakako! Postoji čitava nauka o tome kako pitanja treba da budu formulisana, na osnovu onoga što znamo o načinu na koji ljudi primaju informacije. Ali ovo je i pitanje zdravog razuma. Važno je da se gleda pitanje koje se postavlja i, ukoliko je moguće, da se provere postavljena pitanja pre toga.
Pitanja mogu da sadrže koncepte koje navode ispitanika u određenom pravcu npr: ”Čini se da je sve manje policajaca na ulicama, a puno ljudi je zabrinuto zbog porasta zločina, da li mislite da je policija u ovom kraju preopterećena?” što jasno ukazuje na smer poželjnog odgovora. Ili pitanja koja zahtevaju više od jednog mogućeg odgovora, ali je ponuđen samo jedan , npr. “Šta mislite, u kojoj meri lokalna vlast dobro rešava problem gužve u saobraćaju i nedostatak gradskog prevoza?”. Pitanja kao što su ova neće dati jasne ili korisne odgovore o na primer tome šta ljudi zaista misle o gradskom prevozu.
Kontekst u kom su pitanja postavljena očigledno može da ima uticaja na to kako ljudi odgovaraju. Ako je pitanje o zabrinutosti kriminalom postavljeno nakon niza pitanja o tome da li su ikad bili nervozni dok su se vozili gradskim saobraćajem, ili imaju rođaka ili prijatelja koji je bio opljačkan itd. veća je verovatnoća da će ljudi reći da su zabrinuti, nego da je ovo pitanje postavljeno pre ostalih pitanja. Kada se koriste odgovori na pitanja kao što je ovo, važno je da se bude svestan toga da su pitanja bila pristrasna ili dvosmislena i zbog toga ona ne mogu biti precizan pokazatelj koje je zapravo mišljenje ljudi koji su odgovarali.
Odgovorni novinari i komentatori ne bi trebalo da predstavljaju rezultate ovakve ankete, ili bi trebalo da skrenu pažnju na pitanja koja dovode u zabludu kada predstavljaju rezultate ispitivanja.